Open Uvod

Uvod

Ovu priču ću ispričati onako kako se ja sećam, kako me slike iz detinjstva vode i emocije tokom pisanja.

Moj deda Marko je rođen 1933. godine. Odrastao je na salašu u Starom Žedniku, dvadesetak kilometara od Subotice. Bio je seljačko dete koje nije želelo da nastavi da se bavi poljoprivredom. Tu ulogu je prepustio svom rođenom bratu Vinku.

Malo znam o njegovom osnovnom školovanju, koje je završio tokom rata tj. okupacije. Zbog toga je nastavu pohađao na mađarskom jeziku, a znanje jezika će mu kasnije mnogo značiti. Posle srednje škole je otišao u Niš, u vojsku. Tada je vojni rok trajao dve godine.

U Nišu je, vanredno uz rad, završio i pravni fakultet. Ispostava Pravnog fakulteta bila je u Subotici dok je na polaganje ispita odlazio dole, gde je diplomirao 1972. godine.

Kako bi kod nas rekli, "udao se" za moju baku Anicu koja je potekla iz dobrostojeće, stare gradske subotičke porodice. Bila je odgajana po austrougarskoj kulturi i moj deda Marko je to prihvatio. Preuzeo je poslove oko o

Open Doručak

Doručak

Uobičajeno je dan počinjao odlaskom u pekaru po svež hleb. U to vreme su bile dve pekare koje smo posećivali. Jedna je bila za svaki dan, a druga nam je bila usput kada smo išli kod dedine majke, koju smo zvali “Nana”. Tada su pekare u Subotici držali Makedonci, koje je još Tito doselio u Vojvodinu.

Kod nih smo kupovali isključivo beli hrskavi hleb. Hleb je imao svoju kutiju gde je stajao i nož koji je već tada, mislim, bio star oko 50 godina a koga i danas koristi moja polubaka Eržika. Nož, baš za hleb, dugačak i nareckan kao pila sa žutom drškom.

Dedin meni za doručak je bio često isti.

Ta hrana i dan-danas ne može da mi dosadi. Nekakav sir, podliveni ili mladi, slanina, šunka, kobasica (sve smo sami proizvodili), paprika, paradajz. U novije vreme je tu bio i puter ili margarin. Čaša mleka za kraj ili čaj, isključivo od šipka.

Dok smo sestra i ja bili mali, deda nam je pravio tzv. "katane" što bi na mađarskom značilo vojnici. To su zalogajčići hleba na kojima je bio namaz, a na vrhu

Open Loženje

Loženje

U zimskom periodu, ujutro se uvek ložilo. Deda je redovno ustajao oko pet dok je bio u punoj snazi. Imali smo centralno grejanje ali i crepanu peć u dečijoj sobi. Ta pećka je služila da se mi probudimo u toplom tj. da tokom prepodneva bude prijatno.Od dede sam naučio kako se loži i propaljuje vatra slojevito. Pošto sam već pomenuo naše veze sa selom, u kući je uvek bilo čutaka. Novinski papir, granje iz voćnjaka i čutke su bili glavni sastojci za dobru pripremu vatre.

Kada se napravi dobar žar, naložilo bi se jednim košarom punim čutaka ili parčetom većeg drvenog uglja, koji bi održavao temperaturu, do popodne kada bi potpalili i centralno grejanje. Dok smo bili maleni jako smo voleli da se penjemo po toj crepanoj - kaljevoj peći. Ukoliko je bila vruća, stavili bismo ćebe preko, igrali se i s nje skakali na krevet.

Gore je uvek bila jedna posuda sa vodom za isparavanje i stara pegla za veš koja se zagrevala žarom iz peći. Ona je tu bila samo kao ukras.Sa dedom smo pred kraj dana, uvek pripr

Open Kako se oblačio

Kako se oblačio

Ja bih rekao da je deda imao imao 3 nivoa oblačenja.

Za po kući, odnosno za radno odelo koristio je stare klasične pantalone, košulju i neki pulover, deblji ili tanji u zavisnosti od temperature. Na glavi uvek šepica, micika, kačket za matorce. Skidao ga je samo kada uđe u kuću.

U kući tj. dvorištu skoro nikad nije nosio cipele, uvek kožne debele papuče. Imao je dva para, čiste za unutra i posebne za spolja.

Nekada je nosio i prsluk sa krznom ili vojnički šinjel.Ono što se ne vidi spolja, to je bio pojas za krsta, bubrege, leđa. To ga je grejalo ali nikad nisam saznao koji je konkretan problem imao sa tom regijom tela. Mislim da nikada nije zakoračio dalje od kapije, a da se nije presvukao u noviju verziju odela za do prodavnice ili do grada, komšije.

To je bio skoro isti outfit samo sve novije i čisto. Na nogama uvek naboksane cipele imalinom, uredno obrisane. Svečana vindjakna, naočare i naravno nova micika.

Naočare je imao za blizinu i daljinu tj. za čitanje i za vožnju

Open Pod jezik

Pod jezik

Deda je bio srčani bolesnik. Bilo mu je konstatovano predinfarktno stanje usled oštećenog srca. Mislim da se i ranije penzionisao zbog toga. Ostalo mu je, kako to biva, da pije doživotnu terapiju za srce. Uvek je nosio nitroglicerin sa sobom. Imao je svoju doktoricu koju je veoma poštovao i često je spominjao. Dobro su se poznavali jer je sigurno mesečno ili dvomesečno išao po recept.

Mnogo je pušio za radnog veka. Cigare je morao da ostavi nakon dijagnoze u vezi srca. Kao zamenu za duvan, sa sobom je uvek nosio bombone. Najviše je voleo pepermint ukus pa je imao ili tvrde Pionirove ili one bele četvrtaste.

"Hajde da zapalimo po jednu", tako je govorio dok je vadio kesicu ili kutijicu bombona iz džepa i nudio nama. "Popušio je" sigurno desetak bombona tokom jednog dana. U prevodu bio je navučen na taj šećerni “udar”.

Nikad ga nisam video da je ponovo zapalio cigaretu, a znam da je imao nekoliko tompusa u svom ormaru.

Zube nije prao, odnosno to što je ostalo od njih je nosio i gornju

Open Jutarnji rad

Jutarnji rad

Ako smo doručkovali i obavili u varoši šta je trebalo, obavezno je bila isplanirana neka aktivnost. Nije bilo dana da se nešto nije radilo, osim ako je crveno slovo ili drugi praznik.

Gde se i šta se sve moglo raditi? Spomenuo sam već da smo imali ogromno dvorište. Ono je bilo podeljeno na dve velike celine. Prvi deo koji je imao izbetonirane staze i urednu baštu sa cvećem, lozom i dunjama i drugi deo popločan ciglama u kojem su se slobodno šetale koke.

Pas Buba, imala je tu privilegiju da može da ide iz jednog u drugo dvorište - sama je znala da otvori vrata koja su bila samozatvarajuća preko opruge.Sada se već da zaključiti da je trebalo nahraniti sve životinje, očistiti za njima, pomesti dvorište.

Deda je držao i golubove. One standardne sive. Živeli su na tavanu jedne šupe. I tamo sam voleo da se penjem, da pogledam jaja i mladunčad, ali i da bacim pogled i vidim šta rade komšije. Golubovi nisu bili plašljivi.

Gde ima golubova ima i mačaka. Dida Marko nije voleo mačke jer su

Open Ručak

Ručak

Kada smo završili prepodnevni rad, dolazio je na red ručak. Deda je samostalno pripremao sva tradiocinalna bunjevačka jela. Uglavnom su to bila jela na "kašiku".

Najviše sam voleo taranu sa domaćom kobasicom, našim domaćim testom i sokom od paradajza.Pileći paprikaš, paprikaš od svinjskih kostiju, svaki od njih kao prilog morao je da ima krompir ili valjuške (knedle). Knedle su se za supu pravile od griza, a za paprikaš od brašna i naših jaja. One su bile tvrđe i manje. Pa onda krompirača, sećam se kako je pravio u ogromnoj tepsiji u zimsko doba jer se pripremala u velikoj peći, koja se ložila spolja da bi grejala sobu za spavanje. Ostalo mi je to u amanet da uvek u zamrzivaču imam sveže domaće kobasice i onda više puta godišnje pravimo to jelo. Idealni dodaci za to su bili nešto kiselo iz turšije i domaća pavlaka sa pijace.

Znalo se po danima kada se šta jede, npr. sredom se moralo jesti "nasuvo" što je u prevodu testo sa prilogom. Najčešće smo pravili nasuvo sa mladim sirom, sa krompirom i

Open Popodnevni odmor

Popodnevni odmor

Odmor sam najviše mrzeo. Nisam bio od dece koja vole da spavaju popodnevnu dremku. Ni kući ni u obdaništu. Deda je obožavao. To mu je bio jedan od neizostavnih dnevnih rituala.

Imao je tzv "rekamen" u kuhinji koji je bio namenjen samo za ovaj čin. Skinuo je sako ili džemper i u košulji legao postrance. Jako bi brzo zaspao, a ja sam nekad bio pored njega i maštao ili bih otišao da se igram u dvorište. Ostao mi je u sećanju njegov miris znoja i kuhinje na jastuku, čija se presvlaka nije menjala često, kao ona za noćno spavanje. Dremka je trajala oko 45 minuta do 1 sat. Sam se budio, i onda kreće dnevno informisanje.

Redovno je pratio Radio Beograd Prvi program i čim su tamo dnevne vesti bile gotove prebacivao bi na Radio Suboticu.

Posle novosti, opet smo išli da radimo nešto napolju. Ukoliko je bio kišni dan, onda je deda Marko čitao novinske oglase ili kolumne. Imao je kulturu čitanja, veliku privatnu biblioteku, cenio je kvalitetne novinare.

Voleo je da trguje, mada nije bio

Open Rakija, vino, podrum, vinograd

Rakija, vino, podrum, vinograd

U vreme kada pišem ove redove sprema se festival mlade rakije u Ljutovu. Verujem da bi i deda odneo svoju rakiju da je još živ… I ova radnja kao i kestenje vezani su uglavnom za hladnije vreme tokom jeseni. Mi smo pravili rakiju od jabuka, mešanu od breskve ili loze. Ne sećam se letnjeg pečenja od šljiva ili kajsija. Dedin kazan je bio pomerajući - montažni. Kada je sezona, iznosio bi se nasred dvorišta. Sada, sa ove distance, nije mi jasno zašto ga nije ozidao i ugradio u jednu od mnogobrojnih nusprostorija.

Možda je voleo da bude pod vedrim nebom ili kišom, ko zna.

Uglavnom, kazan je bio relativno mali, oko 100 litara. Otprilike je sve trajalo oko nedelju dana zajedno sa prepekom. Peklo se od jutra do mraka i kako bi iskoristili toplotu prethodno zagrejanog kazana uvek smo kad padne noć sipali cefru u njega da prenoći. Ono ​​što mi je ostalo u sećanju najviše je naravno probanje votke i rakije kada izlazi iz hladnjaka, loženje vatre, kuljanje vrele cefre iz kazana.

Open Večera

Večera

Večera je bila vrlo slična kao i doručak. Događala se tu oko dnevnika u 8. Ispred stola je bio TV koji je bio neizostavni deo ovog obroka.

Deda je inače obožavao da belu slaninu bez puno mesa umoči u crvenu papriku za svaki zalogaj. Tako je i nama pripremao na “vojnike”. I danas mi je ritual da na kuvano jaje stavim alevu papriku. Tada sećanja odmah naviru.

Svojom bricom bi nama napravio po nekoliko zalogaja pa bi on na miru jeo. Sećam se da nije bio naporan kao baka Rada iz Prijepolja koja me je non stop nutkala, ko prava baka…

Deda Marko je video kada je detetu dosta ili je on sam odlučio kad je dosta i to je to. Ne sećam se ni jednog “moraš to pojesti” ili “hajde još jedan zalogaj”, “nema igre ako ovo ne pojedeš” i sl.

Open Prevozna sredstva

Prevozna sredstva

Bilo ih je, što je opet doprinelo da se od malena razumem u mehaniku i kako neki mašinski principi funkcionišu u praksi.

Pošto živimo u Subotici, bicikl je prvi na listi. On se vozio gotovo svakodnevno ili do grada ili do pekare, pijace, pošte… Ne mogu da se setim ni jedne slike da je deda išao negde peške van svoje ulice. U obdanište nas je takođe vozio na biciklu, i mene i moju sestru. Imao je zlatni Rog, muški bicikl, uvek čist, sa dobro namašćenim lancem od umorenog ulja, blatobranima i paktregerom. Dva katanca, jedan onaj ugrađen za zadnji točak i još jedan lanac. Kada smo išli do vinograda biciklom, nosio je staru, radnu, kožnu torbu za doručak i ručak. Obesili bismo na naš karavan i radio na baterije i tako smo išli do vinograda koji je bio na drugom kraju grada, na Makovoj sedmici.

U saobraćaju je deda bio za primer. Uvek je davao ruku kada se skreće, obraćao je pažnju na svakoga i propuštao bi ljude. Ovaj momenat nisam nasledio od njega.

Kod bicikla se ponekad desi da

Open Radionica

Radionica

Ah, odakle početi? Radionica nam je bila baš velika, bez problema bi mogla da bude mali servis za 3-4 automobila.

Bila je podeljena u sekcije i vrlo dobro organizovana. U tom delu gde je stajao auto, ispod je bio kanal koji sam ranije spomenuo. Ispred auta i desno su bile police sa rezervnim i polovnim delovima. Žmigavci, svetla, kaiševi, žice, osigurači, retrovizori, farovi, ulja… sve što je trebalo za tu malu Zastavu bilo je dostupno na lageru. Zatim smo imali farbarsku sekciju. Deda je posedovao ozbiljan kompresor kojeg smo koristili uvek kada je trebalo da se ofarba neka veća kapija ili sl. Farbe su bile u jednom starom ormanu i opet raspoređene na one za metal i drvo, posebno su stajale osnovne farbe, a posebno lak premazi. Imali smo kompletnu opremu za popravku karoserije vozila, kitove, šmirgle, premaze.

Onda dolazi najveći i za mene najzanimljiviji deo, a to je bravarija. Deda je više radio sa metalom nego sa drvetom. Imali smo fleks, bušilice, jednu stonu bušilicu, sekač, aparat

Open Održavanje ulice

Održavanje ulice

Ispred kuće je obavezno moralo biti čisto. Imali smo 3 velike gelegunje, višnju i mali komad trave. Višnja se brala na leto. Gelegunje su se sekle u proleće i jesen. Imali smo arsenal pila i makaza, i zbog voćnjaka, ali i kućnih drva. Jako mi je bilo dosadno da pravim snopove granja od gelegunje. Tu sam sa dedom naučio o istrajnosti, strpljenju i da nije svaki posao zanimljiv, ali mora da se uradi. Pravili bismo sigurno 100 snopova godišnje što iz voćnjaka što od gelegunja. Bacali smo ih na krov garaže, na sušenje, tokom cele godine.

Ovo granje je odlično služilo kao potpalni ogrev za sve tri pećke i pečenje rakije.

Open Ja dete

Ja dete

Nije mi puno trebalo da istražim celu radionicu, znao sam sve gde se nalazi. Možda, ne još uvek za šta služi, ali inventar je postojao u mojoj glavi. U tim mojim istraživanjima, uglavnom dok je deda spavao, pronašao sam i vazdušnu pušku. Deda ju je držao gore na ormaru sa farbama, dobro sakrivenu. Meci mora da su bili blizu, tako je i bilo. To je moje prvo iskustvo sa nekim oružjem. Izrešetao sam lim na garaži i dedi nije puno trebalo da vidi šta sam uradio.

Nije bio baš srećan. Kasnije sam morao da se pohvalim i svom drugu, sadašnjem kumu, Milošu da imam pušku. Umesto dijabole stavio sam mali ekser i počeo sam da ga vijam po dvorištu - plašeći ga da ću ga upucati. Siroma, bežao je i vrištao po dvorištu i deda se probudio. Kada je video šta radim, u besu je sazuo papuču i počeo da me juri, da me uhvati. Tako je bosonog gazio po govancima koka, samo da bi me zaustavio u mojoj ludosti.

Kasnije sam već postao veštiji, naučio sam da ciljam pravilno, a posle i sam kupovao dijabole. Deda je ste

Open Trap i bunar

Trap i bunar

Postojale su četiri rupe u našem dvorištu, trap, dva bunara i rupa za đubre. Trap je bila mala zemljana šahta dubine oko 70 cm. Naravno, u to vreme nije bilo povrća cele godine i u njega smo na jesen zakopavali šargarepu i peršun. Sve je to deda lepo održavao i kada je preko zime trebalo mrkve, hop u baštu, i tamo te čeka.

Krompir je bio skladišten u drugom praznom bunaru - ja bih rekao nekadašnjem rezervoaru za vodu. U njemu je bilo uvek oko 4-5 džakova krompira. Obožavao sam da silazim dole u taj mrak, to je maltene bila prostorija pod zemljom, a ja mali sa let lampom, vadim krompir iz džaka u manju posudu za narednu nedelju…

Uvek se nešto i pokvarilo i onda smo taj stari krompir kuvali kokama da ga pojedu.

Luk se takođe kupovao na jesen, a njega smo držali u velikoj, ravnoj, pletenoj korpi na tavanu. Uvek sam čekao proleće jer tada luk počne da klija, a to znači da idemo da ga sadimo. Stari crni luk smo skidali sa tavana i onaj koji je ozeleneo smo sadili u baštu. Do maja, imal

Open Novine, oglasi, trgovina

Novine, oglasi, trgovina

Petkom su se redovno kupovale Subotičke novine. Znam da je bilo još nekih novina i nedeljnika i mesečnih izdanja, ali deda je najviše od svega voleo oglase tj. subotičku Svaštaru, sada vojvođansku. Obožavao je da zaokružuje zanimljive oglase, pa da zove, raspituje se, cenka, ali nije znao da spušta cenu.

Bio je smešan trgovac. Više je voleo kada se obraduje i prepozna nekog ili kada shvati da neko s druge stane telefona zna nekog koga on zna…

Odrastao sam tokom devedesetih, siva ekonomija je cvetala… Menjam dva kubika sečene građe za ulje, šećer, brašno… to su bile standardne ponude u oglasima. Zvao je emisije tj. živa radio uključenja, voleo je da iznese svoje mišljenje i stav po pitanju lokalnih subotičkih stvari na račun javnih preduzeća.

Open Svinjokolji i ostale karnivorske priče

Svinjokolji i ostalekarnivorske priče

Kako možeš da kolješ životinje? Pitaju me ljudi danas. Ne znam, nemam problem sa tim jer to gledam od malena. Mi smo imali tu sreću da smo gajili svoje koke nosilje, imali njihova jaja, a kada dođe vreme, klali smo ih. Tog jutra smo jeli pečenu krv sa lukom za doručak, a za 3-4 sata od krvavog čina koka se kuvala u paprikašu. Gurman sam i probao sam svašta, ali taj paprikaš od koke sa valjušcima je neponovljiv. Nikada kasnije nisam mogao napraviti repliku takvog jela i tog ukusa.

Dakle, koke su bile često na meniju, ali i golubija supa. Imali smo oko 30-ak golubova na tavanu. Ta žuta boja supe od lepo podgojenih golubova… to je bio lek.

E sad o svinjokolju. Ove emocije i slike su mi najdublje ostale u korteksu. Ne zbog samog klanja životinje, nego zbog cele organizacije.

Ujutro u zoru kao mali nisam išao po “mučenika”, ali kasnije, kada sam malo porastao, jesam. Dovezli bismo veliku krmaču u prikolici, brzo je “smirili” i onda kreće ritual.

Voleo sam ovaj

Open Domaći sapun

Domaći sapun

Malo ljudi zna da se pravi domaći sapun pravi od životinja. Posle svinjokolja ostane dosta masnih delova i kože koja nije za upotrebu u ishrani… sve je to išlo u sapun. Kuvali smo beli i crni sapun. Deda je napravio drvene kalupe u koje smo izlivali tečni sapun.

Crni se koristio za tvrdokorne mrlje i baš prljave stvari, a beli za ruke i kupanje. Kada je sapun bio skroz suv i tvrd imao sam malu pilu kojom sam sekao sapun na dimenziju za upotrebu. Sapuna je bilo toliko da smo ga imali za 10 godina unapred. I danas, kada omirišem bebeći sapun poznatog brenda, bez ikakvih dodataka i parfema, nazire se taj šmek našeg domaćeg sapuna.

Open Pečeno kestenje i kokice

Pečeno kestenje i kokice

Mislim da retko ko peče kestenje kući u samostalnoj režiji. Subotička lokacija za ovu jesenju poslasticu je svakako ulica Matije Gupca. Međutim, kada sam bio dete, mi smo imali mogućnosti da ga sami pečemo. Jeo se ucelo, onda smo svi bili garavi od ljušćenja, ali se i kuvao pa odlagao u zamrzivač u blokovima. Posedovali smo baš veliku presu za pravljenje kesten pirea. Možete je zamisliti kao 10 puta veću presu od one za beli luk. I ta alatka je imala puno godina. Nije mi jasno zašto sada ubacuju gomilu šećera i ruma, kada sa malo prah šećera vi dobijate izuzetan prirodni ukus.

Deda je imao limenu tepsiju sa rupama, velikog prečnika. Stajala je na zemlji i u nju bi se moglo istresti puno kestenja. Zatim bi uzeli butan bocu sa brenerom, istim onim s kojim smo šurili svinju. Tako se kestenje peklo jedno 20 minuta. I ovaj miris kada krenu da pucaju i otpuštaju aromu nikad neće izbledeti iz mojih misli.

Kukuruz kokičar nam je stizao sa sela. Stavili bi ga u specijalnu mrežastu

Open Pilići

Pilići

Svake godine smo u proleće kupovali male dvodnevne piliće. Imali smo jedan sanduk za dvadesetak komada koji smo oblagali piljevinom, ubacili toplu lampu, hranu i vodu. Deda mi je dozvolio da iz kartonske kutije prebacujem jedno po jedno pile u njihov novi dom. Nekoliko puta dnevno sam išao da vidim šta rade i da li lepo jedu. Pripremali smo im kuvano jaje, dodatke ishrani i startni koncentrat. Voda se menjala dva puta dnevno.

Kada su malo porasli išli su u veći sanduk, pa onda u manju prostoriju, da bi na posletku izašli napolje među velike koke i petlove. To je bio ozbiljan i postupan proces. Nismo smeli da ih spojimo sa glavnim jatom pre vremena jer bi došlo do tuče.

Open Asfaltriranje ulice

Asfaltriranje ulice

Živeli smo u Ustaničkoj ulici. Kada sam se ja rodio, ulica je bila pod starom kaldrmom. Nije bila takva jedina u okolini. Nisam siguran da li je deda i za vreme radnog veka bio uključen u Mesnu zajednicu, ali u penziji sigurno jeste. Bio je predsednik naše. Ono što ja pamtim je da je uspeo da sredstva iz tadašnjeg samodoprinosa preusmeri u asfaltiranje gotovo cele Mesne zajednice.

Meni su u mislima ostala sećanja samog čina asfaltiranja. U našu ulicu došle su ogromne mašine, devedesetih se nije puno gradilo pa nije bilo ni prilike za mene, malog dečaka, da vidim sve te sprave. Ispratio sam ceo proces, od vađenja kocki do nasipanja tucanika i na kraju asfaltiranja. Eh, te radosti kada je valjak prošao, a ja za njim po novom crnom asfaltu koji miriše na naftu. Zahvaljujući angažovanju mog dede, sva deca zajedno sa mnom su mogla da igraju basket, odbojku i “kocke”.

Na tom asfaltu sam naučio da vozim bicikl, rolere i da padam sa skejta.

Sećam se i toga da je deda preko majstora r

Open Bunjevci

Bunjevci

Posle devedesetih, formirala se Bunjevačka Matica, deda nije bio konkretno u politici nego više u nacionalnom savetu. Ovde je pomagao kod kreiranja Bunjevačkih novina i drugog propratnog pisanog i radio materijala.

Svojim iskustvom je doprineo u organizovanju tribina, proslava, promocija knjiga i muzike. Sa njim je u Savetu bila i njegova rođaka, teta Đuđa.

Mislim da bi i danas bio izuzetno ponosan kada bi znao da je bunjevački jezik postao i jedan od zvaničnih jezika u Subotici. Znao je dosta o istoriji Bunjevaca i nije mu bilo pravo kada su počeli da ih svojataju Hrvati. Protiv toga se borio dok je god bio u prilici.

Open Alkohol

Alkohol

Dok je deda bio vitalan, kao što sam rekao ranije, pilo se rakije i vina jer smo to pravili sami. Kasnije, kada više nije mogao sam da peče rakiju i kada je vinograd već odavno prodat, prešao je i na pivo.Pivo je voleo da popije posle ručka i na pauzi tokom rada, tu nije preterivao. Od piva je dobio baš velik-nadut stomak. Ali zafalilo je i rakije usput. Pošto je postajao stariji, sve mu je manje alkohola trebalo u krvotoku da se to primeti i u ponašanju.

Radujem se da nije bio nasilan u tom stanju, nije se ozbiljno povređivao, jedino je postajao naporan i često se ponavljao. To bi bolje posvedočila njegova tadašnja žena Eržika. Verujem da joj nije bilo lako u tim njegovim fazama, ali iskreno ga je volela do kraja. On je prvi preminuo.

Dakle, pošto mu je trebalo malo rakije, on ju je razblaživao vodom. Imao je uvek flašicu koka-kole, i u kuhinjskom ormanu, skroz gore je bio štek. Mislio je da ja nisam video kada je odlazio po cug… bilo ga je sramota.

Dok nije pao u krevet, pio je i rakij

Open Prijatelji i rođaci

Prijatelji i rođaci

Često su nam dolazili dedini drugari i poznanici, a i ja sam sa njim išao kod njih. Dobro se sećam Zolike. Učen gospodin čovek, bivši nastavnik i direktor, velikog vokabulara. Obožavao sam da slu​​šam njihove razgovore i sećanja. Siguran sam da pola toga nisam razumeo, ali mi je uvek bilo drago da ja mogu biti deo takvih konverzacija.

Znao se običaj posećivanja, na primer sredom svake druge nedelje i slično. Deda je uvek Zoliki nešto zavario ili popravio, a Zolika je skupio i doneo dnevnu štampu ili neku knjigu.

Tako su se razmenjivali. Dedi nije bio problem da čita članke stare i više nedelja jer je Zolika kupovao jednu vrstu novina, a deda drugu…

Lajčo je bio dedin brat od strica i veliki prijatelj. On ga je učio bravariji i svim drugim poslovima vezanim za metal. Bio je malo stariji, kasnije i nagluv, mislim čak i dementan, ali deda ga je posećivao čak i kada više nije bilo poente ići u radionicu sa njim.

Jašo, njega se sećam tek od kasnije. Nije neko ko je dolazio kada

Open Mleko sa sela

Mleko sa sela

Dedin brat Vinko ima sina Zvonka. Kada sam ja bio mali, Zvonko je bio momak. Subotom je dolazio do nas pre izlaska u grad jer smo mu bili usput i donosio nam je mleko sa sela. Tada sam mrzeo onaj skorup kada se nađe u čaši mleka, ali deda je uživao u njemu. Skupljao ga je posle kuvanja da bi ga ujutro namazao na sveži hleb sa malo soli. Onda to nisam mogao da zamislim, ali sada, mladi kajmak, uh…

Open Kada smo lovili pacova

Kada smo lovili pacova

Spomenuo sam ranije da smo imali jazavičara, psa Bubu. Jako dobar pas i mnogo sam bio vezan za nju, nažalost, šlogirala se i morali smo je uspavati. Doživela je 14 godina. Elem, deda je primetio da ima nekoliko rupa od pacova u zadnjem delu dvorišta kod bivšeg svinjca. Naše glavno oružje, Buba je već osetila da tu nešto ima i radosno je obilazila oko rupa pokušavajući da kopa i bolje onjuši glodara.

Deda je spremio crevo za polivanje i počeo da pušta vodu u jednu od rupa. Buba je već čula da se neka aktivnost dešava kod druge rupe. Oprezno je čekala sledeći korak pacova. Voda mu je sigurno napunila sve kanale koje je iskopao. Uskoro je morao izaći. Tenzija raste, zemlja guta vodu, Buba je u borbenom stavu i frkće kroz nos koji je pun zemlje. Najednom, ogromni pacov iskače iz rupe kao furija. Buba je uspela da ga ćapi za glavu ali ne i da ga zaustavi. U tom momentu deda poseže za lopatom i udara uljeza na mrtvo.

Open Krečenje okućnice

Krečenje okućnice

Svi zidovi pomoćnih prostorija i dedine kuće su bili okrečeni u belo. Ne farbom nego baš krečom. Imali smo par četki i guščije krilo. Svakog proleća ili leta deda bi zamešao kreč u tačno određenu kantu baš za to i tako bismo mi osvežili sve zidove. Tamo gde je bila neka veća pukotina, deda bi zamešao malo blata od gline i popravio tu rupu. Naš salaš u centru grada je uvek bio tip top uredan. Čistiji deo dvorišta za pokaz, sve izbetonirano, a dvorišni deo za koke popločan ciglama…

Jedno dugo guščije pero smo koristili za čišćenje radnih površina u radionicama i šupama. Zgodna, jednoručna metla. Od tada, takvo guščije pero nisam viđao. To je bukvalno bilo celo krilo guske sa sve perjem, koje je savršeno ležalo u ruci i služilo svrsi.

Zbog ovoga sam krečim svoje zidove.

Open Čišćenje dvorišta

Čišćenje dvorišta

Pretpostavićete, u istom maniru, za metlanje smo koristili korovsku metlu. Postojalo je dve vrste, finija i grublja. Sa grubljom (od korova) smo čistili dvorište gde su bile koke, a sa finijom manje prljavije delove, ali i za blagi sneg. Finija je bila od breze.

Klasičnu metlu smo koristili samo za metlanje betonskih površina. Deda je i meni namenio malu metlu i lopaticu.

Open Motivator bez reči

Motivator bez reči

Do sada ste shvatili da se tu svašta dešavalo u našem domaćinstvu. Nije bilo puno praznog hoda. Deda je definitivno bio motivator svojim primerom. Jer kada je on nešto počeo da radi, logično je bilo da se i ja pridružim ili neko od ukućana takođe.

Nikad me nije direktno terao na rad. Ali kada sam u 5. razredu dobio računar, nije mu baš bilo pravo da buljim u ekran po 3-5 sati u cugu. Prihvatio je računar kada je video njegove mogućnosti.

Puno puta sam mu kucao tekstove, a jedno od lepših zajedničkih trenutaka je bilo kada smo pravili porodično stablo Šarčevića. Da je tada bilo interneta, mislim da bi se deda jako navukao na Facebook i Kupujem prodajem, skroz ga vidim u tome.

Open Muzika

Muzika

U garaži su bili obešeni posteri Vesne Zmijanac, Sneki, Mire Škorić iz TV Revije ili Novosti. Deda nije slušao gramafon ili magnetne trake dok sam ja bio mali, ali ih je imao. Ja sam sam puštao Zvonka Bogdana kojeg je imao na singlicama. Bilo je tu i kaseta, Rokeri s Moravu, i sl. zabavna domaća muzika, Miroslav Ilić, Cune Gojković itd. U radionici smo uvek slušali radio. Bilo šta da smo radili, radio je morao da svira, tako je danas i kod nas u kući.

U kasnim godinama, ipak je najviše voleo vojvođansku muziku i tamburaše, koji su mu i svirali na sahrani.

Open Mini Jugoslavija

Mini Jugoslavija

Deda je bio jedan od tvoraca tzv. Mini Jugoslavije, ovde u Subotici. Zajedno sa glavnim osnivačem Blaškom Gabrićem, pretvorili su jednu njivu u repliku nekadašnje države, sa svim prirodnim znamenostima svake članice. “Od Vardara pa do Triglava”.

Zajedno su je stvarali preko dobrovoljnih akcija, a svakog drugog maja su se okupljali na fešti za Dan republike.

Podigli su šumu, planine, jezero, binu, sanitarni čvor, i to je sada lepo odmaralište u prirodi, na nekoliko hektara.

Dedi sam pomagao oko izgradnje Mini Jugoslavije.

Open Rušenje zida

Rušenje zida

Kada se deda oženio treći put radili smo renoviranje kuće u Jenea Kalmara koju su on i Eržika kupili.

Imali smo potrebu da srušimo jedan pregradni zid. Rušenje je krenulo iznutra, pažljivo ciglu po ciglu.

Nakon dvadesetak minuta štemanja ja sam čuo krckanje i šum odrona, deda je već sigurno bio nagluv i nije obraćao pažnju na to.

Video sam da se zid nagnuo solidno, zgrabio sam dedu za ruku i izbacio ga iz prostorije u punoj tinejdžerskoj snazi.

Da smo ostali dve sekunde duže, desila bi se nesreća i neko bi nas morao vaditi iz ruševine.

Deda nije prepričavao ovaj događaj, mislim da ga je bilo sramota što nije bio dovoljno pažljiv.

Open Dedini izrazi

Dedini izrazi

Imao je svoje omiljene izraze koje je često koristio, za neposlušnu decu: huncut, akadalj, močkoš, odseću ti kesu.

Omiljena psovka: jebote voz.

Karakterna osobina sumnjivih likova koji su se namnožili tokom devedesetih: hoštapler (najčešće korišćeno u vožnji ili kada vidi nekog na tv-u).

---

Šarčević Marko je preminuo 2009. godine u Subotici u 76 godini života. Iza sebe je ostavio ženu Eržiku, dve ćerke, Ljubicu i Slavicu, četvoro unučadi: Roberta, Barbaru, mene i moju sestru Miljanu. Praunuci koji su se rodili posle: David, Ana, Bojana, Filip, Marko i Emil.

Open Impressum

Pomogli u pisanju: Ljubica Njerš i Slavica Ćuković

Ilustracije: Nagy Perge Laszlo

Lektor: Tanja Blagojević

Kreativni editor: Ivona Kiš Malinović

Miloš Ćuković u Subotici od 2019 do 2022.