Pečeno kestenje i kokice
Mislim da retko ko peče kestenje kući u samostalnoj režiji. Subotička lokacija za ovu jesenju poslasticu je svakako ulica Matije Gupca. Međutim, kada sam bio dete, mi smo imali mogućnosti da ga sami pečemo. Jeo se ucelo, onda smo svi bili garavi od ljušćenja, ali se i kuvao pa odlagao u zamrzivač u blokovima. Posedovali smo baš veliku presu za pravljenje kesten pirea. Možete je zamisliti kao 10 puta veću presu od one za beli luk. I ta alatka je imala puno godina. Nije mi jasno zašto sada ubacuju gomilu šećera i ruma, kada sa malo prah šećera vi dobijate izuzetan prirodni ukus.
Deda je imao limenu tepsiju sa rupama, velikog prečnika. Stajala je na zemlji i u nju bi se moglo istresti puno kestenja. Zatim bi uzeli butan bocu sa brenerom, istim onim s kojim smo šurili svinju. Tako se kestenje peklo jedno 20 minuta. I ovaj miris kada krenu da pucaju i otpuštaju aromu nikad neće izbledeti iz mojih misli.
Kukuruz kokičar nam je stizao sa sela. Stavili bi ga u specijalnu mrežastu posudu od žice i pekli ga iznad butanske vatre. Jasno se moglo videti kako zrna eksplodiraju. To je bio odličan kukuruz bez ulja, ali smo kokice redovno posolili u velikoj ovalnoj metalnoj posudi koja je originalno služila za mućenje belanaca.
Deda nije voleo da jede kokice zbog zuba i proteze, ali je nas, sve ostale usrećio kada ih je pravio.