Asfaltriranje ulice #

Živeli smo u Ustaničkoj ulici. Kada sam se ja rodio, ulica je bila pod starom kaldrmom. Nije bila takva jedina u okolini. Nisam siguran da li je deda i za vreme radnog veka bio uključen u Mesnu zajednicu, ali u penziji sigurno jeste. Bio je predsednik naše. Ono što ja pamtim je da je uspeo da sredstva iz tadašnjeg samodoprinosa preusmeri u asfaltiranje gotovo cele Mesne zajednice.

Meni su u mislima ostala sećanja samog čina asfaltiranja. U našu ulicu došle su ogromne mašine, devedesetih se nije puno gradilo pa nije bilo ni prilike za mene, malog dečaka, da vidim sve te sprave. Ispratio sam ceo proces, od vađenja kocki do nasipanja tucanika i na kraju asfaltiranja. Eh, te radosti kada je valjak prošao, a ja za njim po novom crnom asfaltu koji miriše na naftu. Zahvaljujući angažovanju mog dede, sva deca zajedno sa mnom su mogla da igraju basket, odbojku i “kocke”.

Na tom asfaltu sam naučio da vozim bicikl, rolere i da padam sa skejta.

Sećam se i toga da je deda preko majstora rešio stari asfalt u komadima. On je time hteo da popuni neke rupe na ulazu kod glavne kapije. Topili smo stari asfalt gasnim brenerom. Zatim smo ga lepo oblikovali kao plastelin između cigala i betona kako bi se autom moglo lakše ući u dvorište.

Kada bih nešto trebao da zamerim dedi, to je recimo momenat gde nije prepoznao da je i nova televizija - kablovska - takođe bitna za formiranje ličnosti. Nikad je nije uveo, pa sa te strane imam blagi hendikep da ne znam engleski toliko dobro koliko sam mogao da sam u odrastanju imao engleske kanale.