Uvod #

Ovu priču ću ispričati onako kako se ja sećam, kako me slike iz detinjstva vode i emocije tokom pisanja.

Moj deda Marko je rođen 1933. godine. Odrastao je na salašu u Starom Žedniku, dvadesetak kilometara od Subotice. Bio je seljačko dete koje nije želelo da nastavi da se bavi poljoprivredom. Tu ulogu je prepustio svom rođenom bratu Vinku.

Malo znam o njegovom osnovnom školovanju, koje je završio tokom rata tj. okupacije. Zbog toga je nastavu pohađao na mađarskom jeziku, a znanje jezika će mu kasnije mnogo značiti. Posle srednje škole je otišao u Niš, u vojsku. Tada je vojni rok trajao dve godine.

U Nišu je, vanredno uz rad, završio i pravni fakultet. Ispostava Pravnog fakulteta bila je u Subotici dok je na polaganje ispita odlazio dole, gde je diplomirao 1972. godine.

Kako bi kod nas rekli, "udao se" za moju baku Anicu koja je potekla iz dobrostojeće, stare gradske subotičke porodice. Bila je odgajana po austrougarskoj kulturi i moj deda Marko je to prihvatio. Preuzeo je poslove oko održavanja imanja, kuće i vinograda još za vreme života bakinog oca Đure, kao i nakon njegove smrti. Sve što je moja baka unela u brak, on je revnosno cenio, čuvao i unapređivao. Kuća se i danas nalazi na adresi Ustanička 18, a u njoj sad žive novi vlasnici. Ta kuća, u kojoj sam proveo detinjstvo, građena je 1927. godine. Podigli su je mamin deda i pradeda po uzoru na nekadašnje “švapske” kuće.

Sećam se iz priče starijih da je deda Marko uvek bio na visokim položajima u preduzeću. Kada sam se ja rodio, još uvek je bio zamenik direktora industrije slatkiša “Pionir” iz Subotice.

Po odlasku u penziju, a možda i pre toga, bio je angažovan na mestu predsednika Mesne zajednice Centar III, o čemu ću pisati kasnije.

Uglavnom je sa svima bio u dobrim odnosima, a ne pamtim da se svađao sa ljudima. Znao je da kaže istinu u lice, realno, onakva kakva jeste, oštro i iskreno.

Kako sam rano ostao bez oca a majka je bila zaposlena, kada nismo išli u vrtić sestru i mene bi čuvao samo deda, jer je i baka preminula. Živeli smo u velikoj kući, a deda u maloj kuć u dvorištu gde je imao svoju sobu i kuhinju. To je bila centralna prostorija svih bitnih zbivanja. Veliko dvorište mi je pružalo neverovatne mogućnosti da istražujem i napredujem kao dete.

Videćete da mi je deda omogućio praktično i teorijsko znanje kroz primere u praksi, a to nema cenu. Način na koji je moj deda živeo i radio je imalo velikog uticaja na moje odrastanje, sazrevanje i oblikovanje i kao takvo me predodredilo na mom životnom putu. Danas imam 35 godina, a kroz ove male priče ću pokušati da se prisetim stvari koje su se dešavale od moje pete - šeste godine pa do dedine smrti. Počeću jednim danom koji je bio u savršenoj rutini.