Svinjokolji i ostalekarnivorske priče
Kako možeš da kolješ životinje? Pitaju me ljudi danas. Ne znam, nemam problem sa tim jer to gledam od malena. Mi smo imali tu sreću da smo gajili svoje koke nosilje, imali njihova jaja, a kada dođe vreme, klali smo ih. Tog jutra smo jeli pečenu krv sa lukom za doručak, a za 3-4 sata od krvavog čina koka se kuvala u paprikašu. Gurman sam i probao sam svašta, ali taj paprikaš od koke sa valjušcima je neponovljiv. Nikada kasnije nisam mogao napraviti repliku takvog jela i tog ukusa.
Dakle, koke su bile često na meniju, ali i golubija supa. Imali smo oko 30-ak golubova na tavanu. Ta žuta boja supe od lepo podgojenih golubova… to je bio lek.
E sad o svinjokolju. Ove emocije i slike su mi najdublje ostale u korteksu. Ne zbog samog klanja životinje, nego zbog cele organizacije.
Ujutro u zoru kao mali nisam išao po “mučenika”, ali kasnije, kada sam malo porastao, jesam. Dovezli bismo veliku krmaču u prikolici, brzo je “smirili” i onda kreće ritual.
Voleo sam ovaj događaj jer su nam u pomoć dolazili rođaci. Znalo se uvek ko šta radi, pilo se i jelo, a najviše sam voleo da slušam muške priče koje sam do kraja razumeo tek u ovim godinama.
Žene su čistile creva i spremale ih za kobasice i naravno kuvale kafu i spremale jelo. Muški su spremali meso za mlevenje, neko je pandlovao šunke, drugi je pripremao slaninu i kockice za topljenje masti.
Tih zima je još bilo snega. Poseban je doživljaj bio kada se svinjokolj odigravao u toj belini. Vrlo brzo se palila katlanka za obaru, gde bi se kasnije topila mast, pa je u komori u kojoj se radilo tranžiranje uvek bilo i toplo.
Idućeg dana smo već dimili kobasice, a slaninu i šunku dobro usolili. Deda je jedan deo slanine držao i u tečnoj salamuri. Ta slanina je imala poseban šmek koji se osetio na biber i lovorov list.
Naravno da smo imali svoju pušnicu i to baš lepu - visoko izidanu. Moglo je u nju da stane 300 kg mesa bez problema na više nivoa. Kada je meso bilo spremno za sušenje, odnosili smo ga u podrum - u hodnik na promaju. Podrum je imao idealnu temperaturu za sušenje, nije bio vlažan a vetar je uvek pirkao. Nikada muve nisu napadale meso.
Celog odrastanja smo za pečenje koristili domaću svinjsku mast.
Tokom inflacije i tog lošeg perioda u državi, deda je klao za zimu i 2-3 svinje, kasnije prodavao meso ili gotove proizvode. Sećam se da smo i čvarke prodavali lokalnoj pekari za pogačice.
Imali smo svu opremu jedne ozbiljne mini mesare. Sećam se da smo napravili ozbiljno unapređenje kada je deda priključio motor na mašinu za mlevenje mesa. I to smo deda i ja sami napravili.