Doručak
Uobičajeno je dan počinjao odlaskom u pekaru po svež hleb. U to vreme su bile dve pekare koje smo posećivali. Jedna je bila za svaki dan, a druga nam je bila usput kada smo išli kod dedine majke, koju smo zvali “Nana”. Tada su pekare u Subotici držali Makedonci, koje je još Tito doselio u Vojvodinu.
Kod nih smo kupovali isključivo beli hrskavi hleb. Hleb je imao svoju kutiju gde je stajao i nož koji je već tada, mislim, bio star oko 50 godina a koga i danas koristi moja polubaka Eržika. Nož, baš za hleb, dugačak i nareckan kao pila sa žutom drškom.
Dedin meni za doručak je bio često isti.
Ta hrana i dan-danas ne može da mi dosadi. Nekakav sir, podliveni ili mladi, slanina, šunka, kobasica (sve smo sami proizvodili), paprika, paradajz. U novije vreme je tu bio i puter ili margarin. Čaša mleka za kraj ili čaj, isključivo od šipka.
Dok smo sestra i ja bili mali, deda nam je pravio tzv. "katane" što bi na mađarskom značilo vojnici. To su zalogajčići hleba na kojima je bio namaz, a na vrhu meso i parče povrća. Desetak takvih poređanih u tanjir i nama klincima ništa više nije trebalo.
Pošto je deda bio Bunjevac, držao se starog običaja i kod sebe je uvek imao nož, tj. bricu. On je, između ostalog, služio i da se sve ovo što sam gore nabrojao i iseče. Na kraju bi ga obrisao, sklopio i ubacio u džep. Uvek ga je oštrio na brus kamenu.
Imao je uvek dva noža u opticaju. Jedan za po kući i jedan kad se negde ide, koji je uvek bio lepši i očuvaniji.
Jako je bio ponosan na to kada dođe do situacije da se nešto mora preseći, a on ima nož, odmah je potezao svoju bricu. Pored brice, kada se ide kod nekog u goste ili do grada, uvek je sa sobom nosio česalj i upaljač. Valjda je to tada bio običaj ili mu je ostala navika iz vojske.
Ja sam uvek preferirao čaj od šipka sa šećerom i limuntusom. Čaj smo pripremali u crvenom čajniku koji nije pištao kada se voda ugreje u njemu. Stajao je na gasnom šporetu non stop, jer se čaj svako jutro pio.
Na trpezarisjkom stolu je bila plastična mušema radi lakšeg održavanja tj. brisanja.