Pod jezik #

Deda je bio srčani bolesnik. Bilo mu je konstatovano predinfarktno stanje usled oštećenog srca. Mislim da se i ranije penzionisao zbog toga. Ostalo mu je, kako to biva, da pije doživotnu terapiju za srce. Uvek je nosio nitroglicerin sa sobom. Imao je svoju doktoricu koju je veoma poštovao i često je spominjao. Dobro su se poznavali jer je sigurno mesečno ili dvomesečno išao po recept.

Mnogo je pušio za radnog veka. Cigare je morao da ostavi nakon dijagnoze u vezi srca. Kao zamenu za duvan, sa sobom je uvek nosio bombone. Najviše je voleo pepermint ukus pa je imao ili tvrde Pionirove ili one bele četvrtaste.

"Hajde da zapalimo po jednu", tako je govorio dok je vadio kesicu ili kutijicu bombona iz džepa i nudio nama. "Popušio je" sigurno desetak bombona tokom jednog dana. U prevodu bio je navučen na taj šećerni “udar”.

Nikad ga nisam video da je ponovo zapalio cigaretu, a znam da je imao nekoliko tompusa u svom ormaru.

Zube nije prao, odnosno to što je ostalo od njih je nosio i gornju i donju protezu. Svako veče ju je vadio i stavljao u čašu s vodom. Jasnu sliku imam i dan danas, kako priča bez proteze tj. mumla i kako kači protezu na vilicu.