Prijatelji i rođaci
Često su nam dolazili dedini drugari i poznanici, a i ja sam sa njim išao kod njih. Dobro se sećam Zolike. Učen gospodin čovek, bivši nastavnik i direktor, velikog vokabulara. Obožavao sam da slušam njihove razgovore i sećanja. Siguran sam da pola toga nisam razumeo, ali mi je uvek bilo drago da ja mogu biti deo takvih konverzacija.
Znao se običaj posećivanja, na primer sredom svake druge nedelje i slično. Deda je uvek Zoliki nešto zavario ili popravio, a Zolika je skupio i doneo dnevnu štampu ili neku knjigu.
Tako su se razmenjivali. Dedi nije bio problem da čita članke stare i više nedelja jer je Zolika kupovao jednu vrstu novina, a deda drugu…
Lajčo je bio dedin brat od strica i veliki prijatelj. On ga je učio bravariji i svim drugim poslovima vezanim za metal. Bio je malo stariji, kasnije i nagluv, mislim čak i dementan, ali deda ga je posećivao čak i kada više nije bilo poente ići u radionicu sa njim.
Jašo, njega se sećam tek od kasnije. Nije neko ko je dolazio kada sam bio baš sasvim mali. Deda je već živeo sa Eržikom u Jenea Kalmara i tamo je Jašo dolazio biciklom vrlo često. Rekao bih da su bili kolege u jednom od preduzeća. Takođe učen gospodin, doteran, vojničko sokolski tip.
Zajedno su se šišali. Deda je imao privatnog berberina koji je dolazio u kuću pa je tu uvek pored šišanja, pala neka zezancija, kafa, rakija.
Kod teta Ruže smo takođe često išli. To je dedina tetka koja je živela sama. I njoj smo često pomagali oko kućanskih - muških poslova. Svi rođaci i prijatelji su živeli u tzv. staroj Subotici, Ker, Gat. Za 10 minuta od naše kuće smo mogli otići do svih standardnih lokacija biciklom, deda vozi, a ja na paktreger. Tokom zimskih svečarija išli smo na večeru kod nje. Dobro pamtim velike bunjevačke sarme koje je pravila. Bile su vrlo ukusne, ali i kolači koji slede posle.
Ružina rođena sestra, teta Margica je bila jedna od onih žena sa kojom je deda baš dugo voleo da priča i uživo i preko telefona. Ne pamtim njihove posete kod nas kući, ali smo se gotovo uvek sretali na svim familijarnim okupljanjima.
Strina Gabriška - Gabrijela, je bila žena dedinog brata Vinka. Oni su među poslednjim rođacima uvukli telefon na salaš što je ujedno i dedina rodna kuća. Žena se bukvalno preporodila kada je dobila tu spravu.
Ne mogu se tačno setiti tema ali maratonski su to bili pozivi, to jako dobro pamtim. Njena majka je živela u gradu, pa kada su joj nosili sa Žednika čutke za ogrev i mi smo uvek bili u toj turi.Sećam se još starog automehaničara Vidakovića, koji je znao da radi i na strugu. Kada nam je trebao neki deo sa te mašine, išli smo kod njega u ulicu Braće Radić. To je današnje Reno zastupništvo. On je dedi popravljao i prvi auto, Opel Olimpiju.
Pored strika Vinka, deda je imao i rođenu sestru Jelisavetu, od milja zvana Cuka. Jedna predobra žena. Uvek sam voleo da odem kod njih. Često su i oni organizovali svinjokolje ili druženja pogotovo u zimskom periodu. Cuka je odlično kuvala, što se odrazilo i na njenu težinu tj. kukove. Njen suprug Marko, Markuš je čini mi se uvek bio u nekom mini rivalitetu sa dedom. Ona klasična zdrava konkurencija među muškarcima. I on je bio sa salaša kao i moj deda, ali se obrazovao i takođe bio činovnik. U samom centru grada zadržao je traktor, koke, imali su baštu i veliku kuću. Ostavio je sebizemlje toliko da može u penziji da radi i na tome. Deda je često sa Jelisavetom pričao telefonom o ozbiljnim porodičnim zavrzlamama.
Komšija iz ulice koja seče našu, se zove Joso Horvat. Bio je period tokom devedesetih kada su on i deda hteli da pokrenu biznis i intenzivno se družili. Hteli su da kupe mašinu za pravljenje eksera. Spomenuo sam ranije da deda nije baš bio čovek - preduzetnik i ta ideja nikad nije zaživela, ali se ne sećam tačnog razloga.