Rakija, vino, podrum, vinograd #

U vreme kada pišem ove redove sprema se festival mlade rakije u Ljutovu. Verujem da bi i deda odneo svoju rakiju da je još živ… I ova radnja kao i kestenje vezani su uglavnom za hladnije vreme tokom jeseni. Mi smo pravili rakiju od jabuka, mešanu od breskve ili loze. Ne sećam se letnjeg pečenja od šljiva ili kajsija. Dedin kazan je bio pomerajući - montažni. Kada je sezona, iznosio bi se nasred dvorišta. Sada, sa ove distance, nije mi jasno zašto ga nije ozidao i ugradio u jednu od mnogobrojnih nusprostorija.

Možda je voleo da bude pod vedrim nebom ili kišom, ko zna.

Uglavnom, kazan je bio relativno mali, oko 100 litara. Otprilike je sve trajalo oko nedelju dana zajedno sa prepekom. Peklo se od jutra do mraka i kako bi iskoristili toplotu prethodno zagrejanog kazana uvek smo kad padne noć sipali cefru u njega da prenoći. Ono ​​što mi je ostalo u sećanju najviše je naravno probanje votke i rakije kada izlazi iz hladnjaka, loženje vatre, kuljanje vrele cefre iz kazana.

Nisam smeo da diram merač gradi jer je tada to bilo skupo i bio je staklen, ali kada sam odrastao, deda mi je poverio i taj zadatak jer sam bolje video brojeve od njega. Mada, mislim da mi je samo dopuštao da bih se osećao korisnim. Mrzeo sam pranje kazana i cevi, na kraju, jer smo skroz bili mokri, ali to su oni delovi koje svaki tip posla ima. Neki poslovi su lepi i lagani a neki prljavi i malo teži, to sam tada apsolvirao.

U ovom poslu sam naučio da se kazani prave od bakra. Varili smo ložište jer je često propadalo. Lemili smo pocinkovan hladnjak kalajem…

Tada sam naučio od dede kako se meri rakija, dokle se "tera", šta je vodka, šta je prepečenica, šta je cefra, kako teče taj ceo proces od džibre do rakije.

Obožavao sam da ložim pod kazan. Više puta mi je deda dozvolio da sam zapalim vatru njegovim upaljačem, pa sam ja okretao kazan da ne zagori. Najslađe mi je bilo, naravno, da lickam vodku kada izlazi.

Tokom čitave godine se pripremao ogrev za kuću i rakiju. Svo granje se sušilo na krovu i ono sa ulice i ono iz voćnjaka. Ništa od ogreva nismo morali kupovati osim uglja.Kasnije, kada se deda sa novom ženom preselio, kupio je drugi, još manji kazan i njega je ubacio u šupu. Ovde mu više nisam pomagao jer sam već bio tinejdžer i to mi nikako nije bilo zanimljivo ili prioritetno. Kada bi se neko spustio u podrum, video bi stotine boca lepo obeleženih godinom proizvodnje i vrstom voća. Podrum je takođe bio pravi švapski kao i kuća.

Ogroman sa tri prostorije. U prvom delu su se sušile kobasice, šunka i slanina. Tu je stajala mast u kaci, gajba sa soda vodom i pivo. Ovde je bila najjača promaja, a optimalna temperatura i vlaga za meso. Podrum je bio suv i imao je idealne uslove za sušenje jer je bilo taman toliko hladno da muve ne uleću u njega, a nije bio memljiv. U drugom delu podruma deda je organizovao po policama rakiju i vino koje je bilo flaširano. Tu je bio glavni spremnik za ugalj i drugi ogrev, kao i velika peć za centralno grejanje.

Treći i najveći deo je bio rezervisan za zimsku radionicu i vinski podrum. Tu je imao većinu alata duplo više od onoga što je imao u gornjoj radionici, sve je bilo drugorazredno. Ovaj alat je služio samo da ga posluži i zimi. Stona lampa, radio, bušilica, radni sto i male mengele. Pored je statjala oprema za probanje i konzervisanje vina. Sećam se i dalje mirisa sumpornih traka kojima se buretu izvlačio vazduh kada vino završi vrenje.

Na šinskim šipovima su bila raspoređena burad za vino. To je bio ozbiljan podrum sa oko 20 buradi raznih veličina. Najviše sam voleo, naravno, da probam vino na onu malu prenosivu slavinu koja se nabode u bure.

Pred dnevnik, oko večere smo zajedno odlazili u podrum po vino, da bi deda napravio špricer, kako je govorio, za bolji san.Kod nas je uvek bilo soda vode, vina, rakije, nekog domaćeg soka i piva.Spomenuo sam ranije da smo imali vinograd. Grožđe je bilo posađeno na stari način bez špalira, samo čokoti. Ono se orezivalo skoro do panja. Kasnije kada krene vegetacije kidali su se zaperci da grožđe bude krupnije. Pamtim dvoje vinogradarskih komšija iz tog perioda. Franjo Perčić je bio naš čest gost a i mi smo išli do njegove vikendice. Njegov vinograd je bio levo od našeg. Većinu stvari je obavljao ručno i celo imanje je generalno bilo skromnije. Deda se sa njim najviše družio kad smo bili napolju.

Drugi komšija, sa desne strane, je bio Janoš Šarnjai. Njegov voćnjak i vinograd su bili na potpuno drugom nivou. Imali su veliku kuću, ozbiljnu pecaru sa velikim ozidanim kazanom.

Gotovo su svakog vikenda odlazili u voćnjak, a leti ostajali tamo preko nedelje. Posvećen rad i puno vremena je Janoš uložio sa svojom suprugom u taj prostor. Kao i kod kuće, i ovde se sa komšijama pila rakija, vino, kafa, pozajmljivali alati i pomagalo se međusobno kada je bio neki veći posao. Deda je imao svu potrebnu mehanizaciju i opremu za održavanje voćnjaka, prskanje, okopavanje, frezovanje…Kada dođe vreme berbe, sećam se, dolazio je veći traktor sa prikolicom u koju smo stavljali najlon pa obrano grožđe u nju. Proizvodilo se samo belo vino. Deo koji ja najviše pamtim je muljanje tj. ceđenje grožđa. Imali smo veliku presu gde se grožđe pritiskalo pa je curio sveži sok - “mast” kojeg sam obožavao da pijem. Stalno su mi ponavljali: ”Nemoj toga mnogo, nije dobro za stomak”, ali ja nisam mario.

I dan-danas na Berbanskim danima na Paliću kupim jednu flašu da me mine želja.

Nalivao sam se masta kao neslan. Mogao sam još samo sledećeg dana da ga pijem. Posle sam morao prestati zbog početka vrenja.

Recimo čisto sok od ceđene jabuke može da se kupi, ali mast - svež sok od grožđa, to nisam video. Ako vas put nanese na neki vinski festival koji se održava tokom berbe, obavezno probajte ovaj nektar, a pijte ga rashlađenog.