Prevozna sredstva #

Bilo ih je, što je opet doprinelo da se od malena razumem u mehaniku i kako neki mašinski principi funkcionišu u praksi.

Pošto živimo u Subotici, bicikl je prvi na listi. On se vozio gotovo svakodnevno ili do grada ili do pekare, pijace, pošte… Ne mogu da se setim ni jedne slike da je deda išao negde peške van svoje ulice. U obdanište nas je takođe vozio na biciklu, i mene i moju sestru. Imao je zlatni Rog, muški bicikl, uvek čist, sa dobro namašćenim lancem od umorenog ulja, blatobranima i paktregerom. Dva katanca, jedan onaj ugrađen za zadnji točak i još jedan lanac. Kada smo išli do vinograda biciklom, nosio je staru, radnu, kožnu torbu za doručak i ručak. Obesili bismo na naš karavan i radio na baterije i tako smo išli do vinograda koji je bio na drugom kraju grada, na Makovoj sedmici.

U saobraćaju je deda bio za primer. Uvek je davao ruku kada se skreće, obraćao je pažnju na svakoga i propuštao bi ljude. Ovaj momenat nisam nasledio od njega.

Kod bicikla se ponekad desi da pukne guma, naravno. Pa sam ja već sa 5-6 godina gledao kako se popravlja puknuta guma. Sećam se vrlo dobro traženja rupe kada se guma napumpa i onda ubaci u kantu vode kako bi preko mehurića uvideli na kom delu gume je rupa.

Zatim smo gumu lepo osušili, išmirglali mesto lepljenja, isekli flekicu od neke prethodne, stare gume i zalepili rupu pomoću mengela između dva ravna drvceta.

Jako sam mrzeo vraćanje spoljne gume na felnu pošto je za to trebalo baš dosta snage. I danas ne volim taj deo posla. Kod dede, zanimljivo, nikad nisam čuo da ga nešto mrzi ili da kaže da ne voli da radi neki posao. Bio je možda i previše disciplinovan.

Uz pomoć bicikla sam naučio i prve principe - kako se generiše struja. Dinamo, koji je bio na prednjem točku je pokretao prednju i zadnju sijalicu.

To mi je bilo fascinantno kada se točak zavrti - svetlo svetli. Prava naizmenična struja u tako malom čudu.

Posedovao je APN motor, zelene boje. Ne mogu da se setim kada ga je vozio, možda je to bilo pre mene, sećam se da je stajao u garaži i da ga je u jednom momentu dao svom bratu Vinku koji je živeo u Žedniku. Strika Vinko je motor redovno koristio i iskoristio za predavanje mleka i da ode po potrepštine u selo. Sećam se da ga je baš dugo vozio.

Meni su ostala u sećanju dva automobila. Moskviča se sećam baš slabo, ali malog žutog Fiću jako dobro pamtim. Oko Fiće je uvek bilo posla što je mene radovalo. Ne mogu da vam opišem koliko sam hteo da postanem veliki i da ga vozim, a tek da sedim napred dok se vozi… Ali to se moglo tek sa 12 godina. Menjali smo točkove, popravljali paljenje, štelovali saug - gas… Prali smo ga, onda ceremonija punjenja akumulatora - dolivanje kiseline. Sami smo menjali i ulje pošto smo imali iskopan kanal u garaži.

Deda je obožavao da vozi Fiću i da ga iskoristi, da ga tera do svojih limita. Ne u brzini i divljanju, ne, nego da ga natovari do maksimuma ko neki Indijac.Fića je imao svoj krovni nosač na kojeg smo redovno tovarili sav ogrev iz voćnjaka.

Imao je i kuku za prikolicu, malu prikolicu specijalno napravljenu baš za njega. Uvek smo sve dupke napunili, lepo vezali i obezbedili. Kada smo tako bili natovareni, deda nije voleo da ide kroz centar grada. Zaobilazili smo ga naširoko i išli manje prometnim ulicama, da nas policija ne bi zaustavila. Nije voleo to maltretiranje, da neko njega ispituje gde ide i šta radi...

Fićo nas ni jednom nije ostavio na putu, stvarno ga je redovno održavao i pazio. Mogu reći da je iz te mašine iskorišten svaki potencijal, a pogotovo kada je deda kasnije našao novu devojku Eržiku u Čoki.

U vinogradu je bio mali traktor - Toma Vinković. Obožavao sam ga jer je imao specifično krivljenje na sredini. To mu je omogućavalo da bez problema prolazi između stabala i čokota. Taj zvuk dizel motora kada ga deda upali nikada neću zaboraviti.

Traktor je bio prva mašina sa unutrašnjim sagorevanjem koju sam vozio. Jako sam se osećao moćno kada sam ja dobio mogućnost da upravljam volanom iz dedinog krila.

Nije bio čist ili ofarban, ali je bio očuvan. Na zadnjem desnom blatobranu postojala je limena kutija sa alatom. Tamo sam imao svoj mali čekić i kombinovane klešte kojima sam se redovno igrao. Nisam smeo da ih nosim kući, “To je za ovde kad dođeš”, govorio je deda.